Stalno sam mislila na njega. U svakom momentu, svake sekunde. A najgore je pred spavanje. Pocela sam da se trudim da razmisljam o drugim momcima, da ih provlacim kroz misli, sve samo da ga izbacim iz glave. Trudim se maksimalno. I izlazim s kim stignem samo da ga izbrisem. Ne mogu da verujem da je tek tako odustao. Ne ostaju vise ni secanja, brisem ih. Brisem sve sto s njim veze ima. Shvatam i zaboravljam. Ovaj put zauvek.

... Ponekad mi toliko nedostajes da nema reci koje bi to opisale...

Pre neki dan nadjoh dnevnik mog bivseg na netu...Evo kako pise o meni...A i o sebi je sve rekao.

,, Sinoc sam bio s onom mojom. I dok me ljubila ne znam kako odjednom sam se setio Nine. Danas se mi momci zezamo oko nasih curA, onih s kojima smo se cisto zajebavali, ismevali ih i onima koje su nas motale oko prsta. I pita me Rade koja bi mi od njih bila ljubavnica, prosto ne mogu da se odlucim. ,,A koju bi od njih ozenio?’’ i setih se Nine. Prva mi je prosla kroz glavu...Mozda zato sto je ona od onih vernih, mozda zato sto nju nikad nisam imao...Ne znam.

Tad sam bio vec nekoliko dana u Srbiji. Nisam je video. Poslao sam joj sms ,,Jesi me pozelela’’ nakon sat vremena stize odgovor ,,Nisam’’... I popizdeo sam. Nije mi bilo stalo do Nine, nisam je ni voleo. Znao sam da ni ona mene ne voli. Ali bili smo u vezi. I kako moze tako da mi odgovori? Moram priznati da je uvek bila iskrena, cak mi je rekla da je sa mnom samo da zaboravi tog bivseg koji mi jebitacno ide na zivce. Nikad nece shvatiti da s tom iskrenoscu nece daleko dospeti. Al nije mene to nerviralo koliko me nerviralo sto je Nina prva devojka koju nisam uspeo zavesti. Ona je nekako uvek ostala svoja ili tog svog bivseg, svejedno. Bila je poprilicno bezobrazna. Na poruke mi je odgovarala nakon sat vremena. Na sastanke je kasnila. Nikad me nije ni zagrlila. A nikad me nije poljubila jer je to zaista zelela.Ne mozes je lako dobiti. Istina je kad kazu, teska je. I ko s njom izadje na kraj medalju nek mu daju.

Razmisljam kako je sve pocelo. Bili smo drugovi. I nikad me nije gledala kao momka, nikad mi nije dala povoda za nesto. Valjda tako sve drugove gleda ili sta ja znam. Briga me. Samo mi je islo na zivce sto su devojcice za mnom ludele a ona me gledala kao brata. Od prvog dana stavio sam sebi do znanja da je jednog dana moram imati. Cesto smo se mi vidjali, sastajali... Pricao sam joj da je lepa, da je ona moja sreca... Da mi je uvek lepo s njom i sva sranja koja sam pricao i drugim devojkama. Samo ona se na to nije primala kao ostale. Njoj je izgleda vazno od koga je, a ne sta je. (na njenu zalost)

Jedno vreme se nismo culi, duzi period. Onda je sve pocelo. I otisao sam kod ,,one,, da se raspitam o Nini. Rekla mi je gotovo sve najbolje. Fasciniralo me koliko je jaka i kako se bori...Odusevilo me sta je sve uspela da prezivi. Iste veceri smo izasli. Nikad do tad nije bila tako lepa. Klasicno obucena, nije bila bog zna ni nasminkana. Nekako je zracila. Ja sam pricao, a ona me samo gledala. Gledala me s nekim sjajem u ocima i odjednom zagrizla donju usnu. I primio sam se nevidjeno. Pozelo sam da je poljubim. Nageo sam se prema njoj, izmakla se. Necu o tome jer ni sam ne znam sta je u meni sve to izazvalo. Njoj nije trebao dekolte, ona nije morala da se skine da bi postigla ono sto zeli. Imala je nesto u sebi, nesto cime je sve dobijala. Sta god to bilo prokleto nek je.

Sutradan zvao sam je da se opet vidimo. I te veceri smo krenuli. Ali nikad vise nisam video sjaj u njenim ocima. Uvek je bila hladna, mislima odsutna. Sad kad razmislim nikad mi nije ni porukom rekla da me voli. I kad god me ljubila znao sam da misli na nekog drugog. Cesto mi nije ni smetalo. Veza k’o veza. Al posvecivao sam joj paznju i vise nego sto sam  mislio da sam sposoban. Trudio sam se da joj ugodim. Jedno jutro morao sam da otputujem s ocem. Otisao sam do njene kuce da je iznenadim. I znam sigurno nije joj prijalo. Al’ sta me briga meni jeste. Probudio sam je. Izasla je iznenadjena kad me je videla. Nisam je zagrlio, scepao sam je. U pocetku se otimala. Kako je samo lepa kad se probudi, a tek kako joj je koza mirisala...I nameravo sam da je navucem u svoj stan. Bilo je nemoguce. Par dana nakon toga ostavila me. Valjda je shavatila. Mogu reci bilo mi je svejedno.

Uvek ima drugih devojaka, uvek ima boljih al Nina je imala nesto u sebi.. Ne znam da li je dobro ili je lose samo znam da to ni u kome drugom nisam ni primetio ni osetio. I nacu je ponovo kad tad i nece mi umaci. Milom ili silom.'

Kao krik u osamljenoj noci, osnazen milinom tvoje lepote milujem oblake! Svaku noc zvonjava u zenici tvoga oka, svo bogatstvo pred tvoju dusu stavljam 
i odmaram se na poljima zadovoljstva. Promatrale su me bezbrojne reci, slagale u niz netaknute misli... Nijedan uzdah, nijedan poljubac vise nisu daleka 
ceznja kada tisina neba tiho zajeca u meni! I boli...boli sto ti mene ne volis. 

Grlim te u svakom bolnom cekanju. Provlacimo se kroz krosnje isprepletenih prstiju, strpljivo, uzviseno nebo potajno nas krepi. Trazim smisao razgovora, jer prije nego nastavim, zelim da me cujes onakvu kakva jesam ili zelim biti. S tobom je nesto drugo, s tobom je svaki trenutak poseban...Zelim da vecno traje. Ne pitam te vise, niti zelim znati zasto s dna moje duse uvek izvire seta i pravim me 
dodirom dira a ti dalje uzmices posle svake moje reci i ostavljas me, ostavljas me a da toga nisi svestan... Osecaji prema tebi grizu kao so otvorenu ranu. Sanjam o tebi i dok si kraj mene, a noc me budi umjesto da me uljuljkuje! 

Udji u moje srce tiho, slobodno ostani. Nadji moje kako osluskuje otkucaje srca tvog. Zagrli me, povedi me, nedaj me... Tvoja sam, tvoja neispisana, 
neizgovorena rec. I neka mi se suza i dalje ruga dok 
hodam a jedva da stojim...I dok te volim, a znam da ti ne osecas isto. Znam da ti nije stalo, znam da ti nije bitno.

Mozda naucim nekoga voleti kao sto volim tebe. Mozda prestane da boli. Mozda.

Mrzim sto te volim. Mrzim sto ne zelis da to shvatis. Mrizm onako iz dubine duse. Mrzim sto nikad nikog nisam volela kao tebe. Mrzim sto te volim takvog kakav jesi. I mrzim sto sve to znas, mrzim sto se upravo zbog toga sa mnom igras. Mrzim sto te ne mrzim.

I ne mogu da sanjam vise. Da l' ne mogu il' ne zelim, ne znam ni sama. Lakse je ziveti s tugom u srcu i biti svestan nemogucih promena. Lakse je koracati slobodno s verom da ce bol proci iako te tuga ubija...lakse je ziveti sa istinom nego snovima koji te podignu visoko, a onda mnogo zaboli kad se vratis na zemlju. Zvuci cudno, znam. Obicno je ljudima lakse ziveti u iluziji. Ja sam oduvek bila drugacija i mnogo me to kosta. Iz dana u dan se uveravam da je bolje biti drugaciji pa makar platio skupo, jer skupe stvari dugo vrede i traju.Neka mene ovakve kakva jesam, ni zbog cega i ni zbog kog ja se menjati necu.Snovi nisu za mene. Ti nisi za mene. Jasno mi je. Dugo mi je trebalo. Snovima nisam znala da vladam, bezali su iz mojih ruku, hteli sami da vladaju...kad ne mogu fino, ja necu nikako! I zato, "Idite" rekoh im, "Pronadjite duse kojima cete dobro doneti, pronadjite one cija cete stvarnost postati, jer moja ne mozete." I da, zvuci depresivno i zvuci kao odustajanje od onoga sto sam zelela mnogo vise nego sam htela priznati..ali nije. Ovo je samo pocetak borbe prihvatanja istine, istine koja boli ali one koja me gleda pravo u oci i sece me pogledom...nije to vise uzaludno okretanje ledja svakom problemu. Iako i dalje volim sve ono sto sam i pre volela, iako i dalje zelim sve sto sam pre zelela,  zaboravljam. Sve ono sto sam imala pre ovog zelim nazad. Zelim biti ona stara...slobodna, sretna... Ne svidja mi se promjena, ne svidja mi se biti ona koju boli...Ona koja zivi za tvoju ljubav, ona koju ti ne volis...
Sad kad vidim sta napisah, tek sad shvatih pravi razlog ovog razmisljanja. Ono sto sam volela razosaralo me, nije ni svesno koliko. Nije ga ni briga. A sve sam dala, sve sam pokusala... Ne boli me to sto me ne voli, ne boli me to sto me prezire jer mozda razlog ima, al' boli me to sto me laze i mislis da mu vjerujem...

Vece je mirisalo na sneg, mada snega nije bilo. Magla se spustala na grad, cinila da i moje misli budu takve- maglovite. Hodamo, cutimo, posmatram svetiljke i crkvu u daljini. Kraj dana se nazirao, a za mene to nije imalo nikakvog znacaja. Setamo zajedno, a u mislima smo verovatno kilometrima daleko.  Proganja me neka grozna ravnodusnost, pokusavam da se otrgnem od tog osecaja na koji kao da celo moje telo vidno reaguje. Zastajemo, on me cvrsto grli. Mozda mu je taj zagrljaj potreban koliko i meni, mozda cak i vise.

Nastavljamo setnju, a hladnoca kao da se i u kosti vec uvukla. Sedamo u njegov auto. Sa prvim naletom toplog talasa vec pri otvaranju vrata ona grozna mucnina je nestala. Ruke su jos uvek modre od hladnoce. Vezemo pojase, i odjednom poljubac. Izlazim na kraj sa sivim mislima, vracam se u realnost. Nakon par minuta cutanja on zapocinje razgovor, prica o stvarima koje ga muce, proganjaju, koje cine da bude takav kakav je postao tih dana. Nisam iznenadjena, znala sam da ce u nekom trenutku pozeleti da sve to podeli sa mnom. Gledam ga.Nije mogao jos da ostavi proslost iza sebe, da zaboravi.. Bila sam u pravu, a ta navika mi sve redje donosi zadovoljstvo. Nekad mi se cini da bi me najvise obradovalo saznanje da sam sigurno pogresila. Sposobnost da jasno vidim i ono sto drugi ne vide mi sve vise smeta. Samo, ne postoji instant resenje takvih problema. Vreme je tu potrebno, a on ne zna da bude strpljiv. Ljubi me.

Vesto tu izbegavam da pricam o sebi.. Sebi nisam mogla tada da pomognem. Uradila sam najvise sto sam mogla u tom trenutku, izabrala sam mesto i drustvo osobe pored koje se osecam sigurno, a kojoj sam u tom trenutku bila potrebna. Misao da mogu nekome bar malo da ulepsam svet je bila dovoljan pokretac. Na neki nacin bili smo roba sa greskom, nase sivilo je ublazavala duga prica, a jedino vreme bi moglo sve da odnese. Dve osobe, sa puno oziljaka, bez maski... Otvaramo duse, kao sto neko skida odecu sa sebe,  bez straha da ce to doneti novi oziljak. Ipak, sreca se lako deli, tugu je najteze sa nekim podeliti. Vozi me kuci i celim putem drzi me za ruku. Stizemo, otvaram vrata...Trgnuse me njegove reci, vrati me i poce ljubiti...i otimam se, ali ne pusta me..

-Ti si mi u krvi... 

24. januar... Kisa... Kad god joj se nadam. Nestvarno. Grad vec odavno spava, a meni na oci ne dolazi san. Nekako stvari postaju jasnije. Nadam se... Ustvari znam ja to odavno ali nesto u meni nadjacava sve cinjenice. Koliko neispavanih noci, suza... Zbog cega? Zbog koga?

Mrzim ga!  Mrzim kad se setim kako mi je pricao da sam lepa, mrzim jer mi ti to nikad nisi rekao. Mrzim sva njegova iznenadjenja jer mi ti nijedno nisi priredio. Mrzim sve plisane mede jer nijedan nije od tebe. Mrzim kad mi prica da me voli, mrzim jer mi ti to nikada nisi rekao. Mrzim ta obasipanja paznjom, mrzim jer ti to nikada nisi znao. Mrzim sto se jos uvek bori za mene, mrzim jer ti nikada nisi. Mrzim sve njegovo, mrzim sto ga ne volim...I mrzim kad ga se setim...mada retko, priznajem. Nadam se da se on mene jednog dana uopste nece secati. Nadam se jer nisam zasluzila. Tek sada vidim koliko sam ga povredila, koliko ga je bolelo. Ali... Svejedno svi platimo grehe pre ili kasnije. Evo, ja svoje placam.

Zasto ne pada kisa... da istrcim napolje, da vristim i placem... Da kapi kise sakriju suze, da pljusak opere gorcinu i jad. Zasto vetar ne siba...da odnese svu bol i tugu, sve reci koje zelim da kazem... Da odnese sve toliko daleko da misli ne dosezu. Zasto se zvezde ne pojave? Zasto mi ne sapnu da izbrisem sve greske koje zbog tebe pravim? Jedino sto nikada nisam htela biti je ,,jedna od ‘’ , na kraju to i jesam. Volela sam te... i kuda me to odvelo? Ne prodje dan da ne mislim na tebe, ni sat, ni minut... Ni najmanji deo sekunde ne prodje da te se ne setim. Secanja dozovu tugu. Tuga suze...a suze ubijaju srce. I tako u krug, bez kraja i pocetka. Ne znam da li su u pravu kad kazu da vreme leci sve rane...Mozda jedino s vremenom manje boli. Ni sama ne znam... Ne znam da li sam ti vazna, da li si me ikada voleo...Ali znam da si u pravu kad kazu da moram naci nekog drugog i to sto pre. Znam da moram i to cu i uraditi .

Prilazio je tiho. Obucen u osmeh. U rukama nista nije nosio. Nista, osim prostora u kom pocinje lavirint do mog srca. Klizi po mojim mislima. Drsko. Preskace sve prepreke na kojima su drugi padali kao sahovske figure. Galerija mog zivota po prvi put za nekog je bila otvorena. Februar se sunjao po kalendaru, a on je ostaviljao otiske na mom srcu, dusi... Zajedno smo nizali tragove po monotonim gradskim ulicama, po parku. Na njih su sa neba padali komadici oblaka. Povremeno sam uspevala da uhvatim neku zvezdu. Ali brzo bih je ispustila.

Gledam ga. Svakim treptajem pravim jednu njegovu fotografiju u mojim mislima.

Kako samo volim te oci, onako modrozelene. Iza tih zenica sakriven je kljuc koji otvara sigurnosna vrata iza kojih se nalaze sve moje emocije. 

Sve sto radim radim protiv sebe... Samo da se ne naviknem na ovo zlo, ako vec nisam.

Mrzim sto je sve nedovrseno, nedoreceno. I mrzim tu rec ,,mrzim ‘’...

Sta je ljubav kad sputava? Zar ne bi trebala biti zvezda vodilja za malu zalutalu barku? Zar ne bi trebala sve promeniti, pa i tebe? Idalje je osecam ali sve manje verujem u reci velikih pisaca. Ne verujem u obostranu ljubav. U ostalom cak i da postoji u nekim granicama uvek jedan vise voli, drugi biva povredjen...i bas zbog toga prava ljubav prosto je nemoguca.

Ja sam bas njega cekala... Momka koji studira, koji ima buducnost. Momka koji zna kad i sta treba reci. Zna me obasipati paznjom...Jednostavno zna! Njega sam cekala, a tebe sam voljela. Cak i dok sam ga imala ti si mi bio u mislima. Nekako si uvek bio deo mene. Steta sto nisi vredan da to i ostanes. A volela sam tvoje zagrljaje, osmehe izmedju poljubaca...Volela sam tebe...bez obzira na ono sto jesi i ono sto nisi...takvog kakav jesi. Mogu slobodno reci volela sam te kao sto nijedna nikada nece moci. Svi su protiv nas, a dala sam sve da ponovo budem s tobom. Nisi bio dovoljno hrabar da me volis. Nikad neces ni biti. Ti gubis...

Neces me prepoznati kad te prebolim. Osmeh ce igrati u oku. Lomicu reci u grlu, gusicu dah vreli. Neces me prepoznati. Hodacu u dragosti vlastite sene, pod plastom suncanog dana. I ako budem drhtala kao strune nikad vise usne nece biti tebe pune. Neces me prepoznati!

Jutro mi je donelo tugu u plast umotanu. Stotinama pitanja zasulo  je vrata dana koje obecava Sunce, a iznad mene se neki crni oblak nadvio spreman  prosuti kisu! Kako da  se usudim krociti dalje s crnim oblakom iznad glave? Kako odoleti izazovu ove surove jave koja svaki san pod noge baci, zgazi ga i ode ostavljajuci gorcinu na usnama i trag u ocima... Kao odbljesak necega sto mi se neuhvatljivo cini. Nesto sto mozda nikada necu shvatiti ni dosegnuti...? Kako? I nije prvi put, ali je nekako i dalje ona tezina na srcu. I katkad se cini kao da moje reci nisu moje...Misli ogoljene, pune boli koje ce mi kao zig na dusi vecno ostati. I ne znam zasto uprkos svemu ja jos uvek u nesto verujem. Verujem cak i kada ne verujem. Moje reci su iskrene, iz srca. Nisu srocene negde tamo, izvan mene. One su delo mojih osecaja. A moji osecaji...neopsivi su. I skrivam ih...A onda oci zatrepere kao srebreni leptiri, spuste se suze kao proletne kise...i evo je, vec  je tu! Oko mene isprepletena mreza neznosti, nedorecenost izjeda srce. Skoknem pred ogledalo, neka devojcica me gleda i ja nju gledam... Dahom ga zamaglim, brisem. Vise sebe ne prepoznajem.

I slusacu! Slusacu , obecavam, ali ne tebe! Slusacu drugarice i mog Gorana, slusacu kad kazu da nisi za mene. Verovacu im, potvrdicu da mogu i da zasluzujem bolje od tebe. A ti...Nisi ti neko zbog koga vredi sve ovo ostaviti, a bila sam spremna. Bila sam luda.

Kad skupim svoj um, srce, sve svoje u jednu tacku vidim samo jedno. Tebe. Zelenilo tvojih ociju. Kad te ugledam znam da, u stvari, dan po dan
sve ti vise pripadam. Nista ne zaboravljam...I kad spavam, ti si tu.. Ti si deo mene u cak i u snu...Zaboravljam da zaborav postoji,  u njemu nista ne zelim ostaviti...

Kada se noci zavuku u podsvest sve do secanja, pozelim se pretvoriti u urlik da odjeknem u noci. Da branim ovo malo radosti sto mi svojim postojanjem nosis, melodiju noci. Beskrajno dugo secanje otkriva nove horizonte. Cini mi se  da sam i sama zalutala u tim secanjima... Lavirint misli i osecanja. Zavukoh se u jedan deo, trazeci malo mira od same sebe. Ne osecam hladnocu dok mi se izmaglica lepi na kozu, ali telo se grci, steze...

Jednom je neko rekao "Kako gore, tako dole. Kako iznutra, tako spolja", verovatno se ovo i desava zbog svih tih unutrasnjih nemira... Verujem, bice bolje, nadam se jos uvek, ali sve te sile koje tako jako vuku dole... Cini se ponekad da sam previse umorna da bih se upustila u jos jednu bitku sa zivotom. Ali, zapravo i nije tako. Svaki put ustajem, krecem nanovo, nekad jako, nekada slabije, ali ne stojim... idem... To je vazno.

Zelim da ti govorim o ljubavi, svetlosti, prostoru.... zivotu. Tako jako zelim da ti pricam o tome kako drvo dise dok, sedeci pod njim, drzim te za ruku. Pricala bih ti o nebu koje nema granica, o tom paperjastom oblaku koji vec za neki minut nece postojati... nikada vise isti, nikada vise tu... I o onim pticama sto uzivaju u nebeskom beskraju...i o vetru sto mrsi mi kosu... Eh... pricala bih ti o bilo cemu samo da osetim miris tvoje koze, dah sa usana kada mi se priblizis... Pricala bih ti o bilo cemu pokusavajuci da protumacim boju tvojih ociju. Govorila bih ti sve sto osetim, vidim, pozelim... pricala bih ti samo da mi budes blizu...

Sinoc sam prostrla cilim ljubavi od srebrnih zvezda. Ukrasila sam ga mesecom  da sja na sredini.  Istkala sam ga srcem. Obrubila dusom da se ne pori. Sinoc sam prostrla cilim samo za tebe, cilim ljubavi. Utrosila sam i ove zadnje sate da ga zavrsim. Nacinila sam svecnjak od suza koje gore. Uzburkala uspomena more, prosula latice ruza da vidis put kojim ces doci. Sklopila sam ruke i zatvorila oci. Otvorila sam dusu od pamuka tkanu i istkala zivot u jednom dahu...Sve to da bi mi ti nakratko navratio , svratio da pogledas moj trud... Prostrila sam cilim ljubavi ali uzalud...uzalud...

Sene se igraju u skrtoj svetlosti, oblecu oko mene. Tamna usta vrata noci gutaju me. Misli spletke stvaraju. Otvaraju prolaz mojim sumnjama. Kroz vene mi tece ljutnja. Na usnama odavno stoji samo gorka cutnja.  Jeza me spopada. Crv sumnje...podbada. Sa zidina samoce u predvorju vreba strah. Nasilno me zeli uveriti, baciti niz stepeniste u tamu. Zurno koracam. Bezim. Saplicem se. Padam, tugom svladana. Kriknula bih ali ne mogu! Cemu? Zbog čega? Zbog cutnje, tisine bez odgovora? Nema smisla!

Gledam crveni suton. Pada. Obasjava kraj dana. 
Gledam polja, mokra od noci...Posmatram ptice u letu...Stabla...Jele, lipe, vrbe, javore...Posnosne hrastove. Gledam te starce u dronjcima izborane kore...Prkose vremenu. U njihovim likovima osecam ponos, snagu, velicinu... Nadmoc sto docekuju kraj jos jednog dana. Vetar ide tamo-amo, razgrce i otkriva...A ja, zivi svedok, razmisljam i gledam...I osecam! Osecam kako njihova snaga i velicina prodire u svaku poru mog tela.
Jos jedno svitanje. Jedan pogled iz daljine,  i ceznja moje nutrine... A ja...sanjiva i ranjiva, ukradenog osmeha, sakrivenog u dzepu! Zarobljena izmedju redova u javi svog sna. A vjetrovi idalje zvizde ulicama...
Ne znam jesam li spavala, ne znam jesam li sanjala. Bilo je nesto izmedju bola i srece. Sati su prolazili kao sekunde, kao obecanja uludo  bacena! Poljupci bez okusa, ukradeno vreme u kojem smo nestali. Potrosene reci bez reda, jutra kada me hladnoca stegla, vijuge upregla!

Jesam li spavala? Jesam li sanjala?  Sve tajne iz svoje duse predajem,  i one misli za koje ne znam jesu li nastale dok su se sa snovima sastajale, ili dok sam spavala?  Nisam pridavala znacaj. Sada sam  sklona necijem posredovanju izmedju mojih  tuga i snova obojenih njim,u jeseni koja je nestala zimom pokrivena. U jeseni otkrivenoj pri mom budjenju kao trag nadolazeceg proleca, uhvacene na jednoj ljubavi! Ne shvatam.

Moje misli su napisane  bez reda, bez pocetka i kraja. Bez nemog  dodira, bez reci koja s budjenjem zavrsava misteriju s  pocetka odgonetava...

... Najteze je kada padne noc... kada si primoran misliti o stvarima koje mozda kroz dan potiskujes... Noc je savrsena za secanja, planiranja, razmisljanja, pitanja... U samoci sobe, okruzena stvarima koje imaju svoje datume i boje, na neobjasnjiv nacin nostalgija se siri... Sitnica, koja prva zaustavi treptaj - nije vise sitnica... krenu slike i osmesi se spontano razvuku po licu, oci zasjaje, i sve je tu... Fascinantno, zar ne? Kako se u trenu vratimo tamo gde su ruke mirne i tople bile... svaka rec, miris, zvuk, vrati se... Kako? Zasto? Nismo ni bili svesni do ovoga trenutka da je stranica proslosti jos sveza, da su nam osmesi i mirisi svezi... da je sve TU... 

... Neki dogadjaji su duboko u nama, ljudi i datumi, neki trenuci su urezani u svaku poru naseg tela... i koliko god nekada boleli -  u samoci sobe, kada padne noc - pomognu da srce ritam smiri, da oko na samo jednoj kapi izdrzi...

Ponekad nocu kad ne mogu da zaspim pozelim da zaplacem, da se izvristim...da izbacim sve iz sebe...ali ne mogu.  Na ovaj dan je sve pocelo, 11godina...

Oktobar prosle godine...

Secam se, mracan i hladan put me okruzio. Hladan vetar nosio mi je kosu, udarao o kozu...Hodala sam u beskonacnost, nisam znala kuda idem. Gledala sam u praznu sliku nicega ispred sebe...Jedna za drugom, vlazile su mi lice, padale i razbijale se u milion kapljica. Bol...duboko u meni...lomi vec slomljeno srce, kida dusu... I secam se, kuci sam dosla krvava. Vrtlog nemira, rasprsene misli...jedan zivot...tuga, mrak, ceznja...a u sredistu svega toga ja...Plakala sam, vristala sam...samo me grlio i rekao da ce uciniti sve da bude kao pre...Znala sam da me laze...znala sam...Ujutro su me odveli da potpisem te papire. Koliko mi je samo trebalo za jedan potpis...Cekali su moju odluku, moj potpis...suze u ocima, jecaj na usnama... Nesto se u meni slomilo... Nije bilo izlaza, svetlost nije dopirala...Potpisala sam. Bila sam svesna, odrekla sam se svega...Ne znam cemu sam se nadala, ni sada mi nije jasno...verovatno nikada nece ni biti...Tog dana sam pristala na sve... Svakodnevne borbe, urlici i bolovi...unutrasnji nemiri. I pocela je borba razuma i osecanja, borba za bolja jutra, borba dobra i zla...borba za nove osecaje. Borba za vracanje u zivot. I ne plasim se da ce se ponoviti, plasim se da nema kraja...

                             Ne vjeruj u moje stihove i rime
                             Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
                             U trenutku svakom da se za te molim
                             I da ti u stabla urezujem ime-

                             Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
                             I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
                             Tamo gdje u grmu proljece leprsa
                             I gdje slatko spava na jorgovan plavi,

                              Dodji, cekacu te! U casima tijem,
                              Kad na grudi moje priljubis se cvrsce,
                              Osjetis li, draga, da mi tijelo drze,
                              I da silno gorim ognjevima svijem,

                              Tada vjeruj meni, i ne pitaj vise!
                             Jer istinska ljubav za rijeci ne zna;
                             Ona samo plamti, silna, neoprezna,
                             Niti mari, draga, da stihove pise!

                                                                                            Santic

Nisu li tvoje oci bile iste kao na slici? Znala sa se izgubiti u dubini tog plavetnila...Kako samo mrzim secanja...Moram da priznam da sam od tebe mnogo naucila...od dana kad sam te upoznala do danas...od onog aprila...Ti si dupli blizanac u znaku...Ako nista drugo bar sam ucila od najboljeg... Odavno vise nemam inspiracije ni za vezanje recenica, i to mi odvec slabo ide. Secam se kako sam samo ucila dok sam imala tebe, koliko sam samo inspiracije imala... kako su ocene bile dobre. Zar se moralo razjebat pred kraj polugodista? Zamalo da budem odlicna :DDDDDD Nekako si mi davao snagu, a to niko do sada nije znao. Cudno je kako te cesto spominjem u razgovoru s prijateljima... I pitaju za tebe, ...cak i moj tata pita da li se javljas...telefon cuti, a ja samo gledam...Mrzim kad za tebe pitaju, mrzim jer ne znam sta da kazem...Sve cesce mislim ,da je moglo biti i drugacije samo da sam znala, da sam imala strpljenja...Sve vise mi je zao zbog svega sto sam uradila... I ponekada, nocu kad ne mogu da zaspim, mislim da sam pogresila...ali danju znam bolje...Nekad placas malo ali skupo, a nekad svim sto imas.

Postajes deo mog zivota....deo mene...tek sada :(

Tu sam. Stojim pred tobom onakva kakva jesam, ni losa ni dobra, ni najbolja ni najgora.
Nisam onakva kakva si hteo da budem. Sudi mi! Nemas prava, ali nisi nikad ni mario za to. Nemoj stedeti ni zle reci! Povredi me jos jedanput, jos jedna recka, jos jedna lekcija, ne mari... Cutacu, posmatracu sve ono sto je nekada bilo tako vredno, a sada tako nistavno je.
Ne vredja me vise nista tvoje, vredja me samo ova razocaranost.

Iako pre nisam, slusacu te  ovaj put. Ali...kad zavrsis molim te nemoj nikada vise da mi dolazis. Ne sa ruzama, ne sa suzama, ne sa kajanjem, ne sa obecanjima. Sve je preraslo u nemoguce.
I zalim te jer znas da nijedne oci kao moje nece umeti da procitaju tvoje. Nijedne! A tako je i bolje za tebe, bolje da ne znaju ko si ... Znam da su niti tvojih grehova i u mojoj dusi, znam da umires za njima, znam i da proklinjes sebe sto mi govoris sve ovo ali ti ne umes bolje, a protiv sebe ne mozes.
Bila sam ti ona koja je tako vesto umela da hoda stazama iskusenja, oprasta i voli... Ona ciju ljubav je tesko prepoznati, a kada je prepoznas ona te odvede u zemlju cuda i bajku bez kraja. Dragi moj, steta sto si posustao na sredini moje price i sto ti se sada gubi svaki trag na putu srecnog zavrsetka...Bila sam ona sto je znala odglumiti...radost, srecu, ljubav...
Nemam vise sluha za tvoje snove, prazne price, ljubavne izjave... I ono sluha sto je ostalo sacuvacu ljubomorno za svoja sanjarenja.
Udahni dragi, izadahni, znam da se gusis u svojim lazima, u svom egoizmu...  Steta, upravo izgubih i osecaj da te zalim. Knedla za knedlom, svaka lomi te. Bogalj u dusi je zaista vredan sazaljenja, ali ostavljam drugima to. Mene samo ne trazi, nikada...
Neka sve ono sto nekad pozelis da mi kazes ostane zakljucano, negde... Ja te proklinjati necu, jer znam da ce ti najveca kazna biti kada ti vetar sve to zakljucano donese u misli...I nisi me izgubio, jer ne mozes izgubiti nesto sto nikada nisi imao!

Mrzim kad me pitaju zasto sam ga ostavila. Mrzim jer ne znam sta da kazem. Ne znam kako se to desilo, ne znam. Sto je duze trajalo sve jasnije sam videla da ja nisam ja i da to nije to. I kad me pitao zasto ga ostavljam, cutala sam. Cutala sam jer nisam imala sta da kazem. Ustvari imala sam, ali nisam znala kako...Kako da mu kazem da jos volim tebe...

Secam se kad je kletvu bacio...Mogla sam osetiti njegovu mrznju, samo da sam htela... da me je bilo briga,da sam poslusala...mogla sam... Secam se da je nesto vuklo..kao da me djavo terao na greh... I secam se kako me cvrsto drzao kao kartu za put ka sreci...kao poslednju kap vode. I secam se kako se sve zavrtelo. Bilo je maglovito...i neki zvuci su dopirali iznutra...iz glave, iz srca... Neki odjeci davnih vremena... Kao da me on vukao od tebe, ka sebi... Prokleo me Bog, prokleo me on...a ni jedan ni drugi ne znaju da sve skupo sam platila..

 Oprostio bi mi on da zna  koliko sam puta u suzama zaspala... Oprostio bi mi da zna, da Bog me prokleo, te noci kad si me poljubio...da sve mi je uzeo kad te u moje srce spustio, da sama sam ostala kad sam tebe zavolela...

....NIKAD NIKO KAO NEKAD NEKO....

Govorio mi je da sam njegov andjeo...Pricao mi je da me voli, da sam lepa...gledala sam ga i pitala se kome ti sada tako laskas. Vodio me za ruku dugim, mracnim ulicama, razmisljala sam gde si sada...Grlio me, a nisam se osecala sigurno kao u tvojim rukama. Ljubio me, a pitala sam se ko ima tvoje usne. Slao mi je poruke, ni jednoj se nisam radovala kao tvojima... Setala sam s njim, koracala, nikad po oblacima kao nekad s tobom. Grlila sam ga, nikad snazno kao nekad tebe...Ljubila sam ga, nikad iskreno kao tebe. Pisala sam mu poruke, nijednu  kao tebi...Oterala sam ga, a nisam plakala kao posle tebe. Sanjala sam ga... njegove zagrljaje tvojim rukama...njegove reci na tvojim usnama...Probudila sam se i shvatila da uzalud bezim.

Nikad niko nije uspeo da zauzme mesto u mom srcu kao nekad neko...

Okrecem osecanja u krug. Uvlacim ih u beskonacnu sarenu lazu, da im zavaram trag, da izlaz ne pronadju. U lavrintu u mojoj dusi, izgubljene duse hodaju, nemim glasom me dozivaju, rukama tebe prikrivaju…ne pronalazim te! Godine bacene niz vetar i dalje nebom kovitlaju, da me podsete na prolaznost...Gore na nebu je istina, zvezda sjajna daleka, gore je knjiga vecita, tajna neotkrivena. Zovem te u rumene zore, sapatom usnulog deteta u ljubicaste carsave, zvezdanim prahom satkane. Zovem i trazim…U oku suza zaspala, duga obraz pokrila, kisa tragove sakrila, ptica uzdah odnela…ogoljena sama ostala…ceznja moga nemira.

 Poneka suza iz oka nece isprati sav nakupljeni bes ni tragove dugog lutanja, ni stope duboko utisnute u dusu. Tek po neka latica prolecne ruze, otkinuta sa pupoljka nece rasterati nemire i mojoj dusi vratiti mir. Nije sudbina ono sto sudbinom zovemo, niti je sreca ono sto kao srecu trazimo. Nije ni ljubav jednostavna i Bogom dana, srce za srce, osmeh za osmeh, suza za suzu. Ako me nocas opet povedu secanja, na cudne nemirne puteve, neka me tvoje ruke oko ramena zagrle, neka me tvoje usne od secanja zastite. Samo ljubavlju se ljubav ispira, samo novim tragom se trag pokriva. Korak po korak u snove, ako zadjem dublje nego sto ima snage, rukom me svojom po ruci dotakni  i u sigurnu javu pored sebe vrati.

Coveku je data rec kako bi sakrio svoje misli...

Strah. Od prepustanja. Ponovnog otvaranja. Strah od rusenja zida. Strah od toga da ce se opet sve rasipati na hiljadu komadica.Strah od toga da ce ponovno boleti. Znam, ne moze se tako gledati na stvari. Tesko je biti iskren. Reci su tako cesto neiskrene, lazne. Mnogo toga kazemo, ali mnogo vise precutimo. Precutimo one najvece istine koje cuvamo u srcu. Precutimo ono sto stvarno mislimo, a kazemo ono sto ne zelimo.Vrlo cesto neke osobe nikada ne saznaju koliko nam je zapravo stalo do njih i koliko nam znace..Reci nekako uvijek zapnu u grlu. Vec dovoljno povredjeni,  bojimo se priznati... Bojimo se priznati da nam trebaju. Ne kazemo istinu pod utjecajem nekih okolnosti koji su i nama neobjasnjive... Opet taj strah.. Iz nas izlaze nevazne istine, cesto lazi. A ono vazno..iskreno..iz srca..ostaje zakopano duboko u nama.

Kazu da distanca razdvaja, brise zacrtano...A zasto to onda za mene ne vazi? Sta ces ti u mojim mislima?

Jos jednom zakoracih u nasu proslost, ne znam zasto niti ko me natera. Vodjena zeljom da opet na neki nacin prozivim sve ono ne odustah i ne opirah se tom glasu koji me je vodio. Cemu opet ta proslost, zasto opet buditi secanja i uznemiravati uspomene kada sam im se vec zaklela da ce uvek u mom srcu ostati netaknute? Prodjoh opet onim nasim putem, onim koracima koji su koracali zemljom tako slobodno i nezabrinuto jer sam imala tebe pored sebe, ali nazalost poce me hvatati onaj osecaj tuge, samoce, ali ne zato sto sam sama na svietu, vec sto nemam tebe, a ti si moj svet - moje jutro,moj dan, moja noc u koju utonem sa zeljom da cu te sanjati.
A sta sve sada stoji izmedju nas???
Niti cujem otkucaje srca niti tvoj glas, samo cuvam onu lepu uspomenu na tebe, toliko toga me za tebe veze... Posle tebe ne umem da volim, tudji dodir mi ne prija. Pokusala sam otici, pobeci ali ...

 Ne zatvaraj vrata za sobom kada te oteram. Znaj da lazem te jer jos sam luda za tobom.

 "Zato sto samo Vreme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".

Ostali su samo trenuci uhvaceni u objektiv mojih secanja…Trenuci koji ce me pratiti kroz vecnost… trenuci koji se kao mreze ispreplicu do beskraja...  I koliko god se trudila zaboraviti, krenuti dalje, jedan deo mene potajno ne zeli…U svakom mom pogledu vidim tebe, u svakoj pesmi cujem melodiju tvog bica, u svakom dahu udisem tvoj opojan miris...Pitam se hocu li ikada zaboraviti…. I sve je ostalo tako nedoreceno, ljubav, osecaji, pa cak i ove recenice sto pisem. Cesto se pitam je li moglo biti drugacije, bez patnje, boli i gorcine. Toliko toga cuvam u sebi...

…Trazim te, a znam da te necu naci, jer bezis od mog pogleda. Smehom prekrivas svoj strah od moje blizine, tones u suton novih nada koje se radjaju u mojim recima, ali ti okreces glavu i nestajes niz put. Znas da slutim tvoj smeh u zvezdanim nocima i da koracam dugim ulicama samo da bih te srela, slucajno… a namerno… i pitam se uzaludno: koliki je moj udeo greha u tvom bolu i ima li nade da sperem sa duse tvoj naivni decacki san o divnoj devojci sa velikim srcem...

…Cekam te, a znam da  neces doci, oterala sam te. Ne, nisi ti bio nesto lose, samo si ucinio moj pogled treperavim i snenim. A to meni ne sme da se desi. Moj korak nesigurnijim, moje zidove srusenim. A ja to ne smem. Ali uprkos sebi, i dalje te cekam i pogledom pratim prolaznike, cekam te da ti kazem, a znam dobro da moram da cutim… Jer si ti tajna koju sam imala i izgubila…jer ti si nesto sto me ispunjavalo do vrha i stavljalo medju zvezde. I sada kada sam opet tu gde jesam, mozda te bas zato i cekam da ponovo sebe osetim uzvisenom i vrednom…. Cekam te….

… I sta sada da ti kazem, sada kada sam ti odcutala sve ono sto podsvesno znas. Ne mogu i ne smem prljati recima nesto sto je neprevodivo u reci. Ne smem te nazvati,  ne smem te pozeleti...I boli svaka pesma koja takne u niti secanja, zatreperi zica gitare i sve ono sto sagradim srusi se za cas… Ali ti sve vec znas, zato i ne moram nista vise da ti kazem…

Нека осмех краси сваки мој дан!

Такође желим и мојој родбини, свим пријатељима (чак и онима које тако само називам) и свим блогерима!

Нећу да набрајам, свима желим да пронађу своје праве вредности, и да их искористе на прави начин. Живот је леп! Ако га гледамо правим очима. Уживајте у њему. Лоше ствари заборављајте, памтите само оне које су вам измамиле осмех.

Ljudi ce iskrenost nazvati drskoscu, ako si uporna nazvat ce te tvrdoglavom...A za jedno su u pravu, ako volis onda si budala. I ja tu pocasnu titulu nosim vec neko vreme. Krunisao me jedan  koji jos uvek ne zna sastojke te iste krune.

On bi da se lazemo, on bi moje srce da steze rukama, i pahulje bi on za mene ubrao...Sve bi on, ali tako vragolast uvek bi imao pravi odgovor za sve, kritiku bi stavljao na svaku moju rec, a kako se tek hrabro nosio sa mojom ludosti. Kao sto rekoh, ja ljubav nazivam tim svetim imenom. Sada bi bio uvredjen, jer moje reci u njemu su uspesno izazivale bol...

A kakav sam tek ludi sanjar bila pre nego sto sam ga upoznala. Eh ta luda ja, zedna ljubavi, kako sam je samo ispila sa njegovih otrovnih usana.  Nije bilo vazno dal ljubim zver ili coveka.

Ne razumes me zar ne? I ne pokusavaj. Ni ja samu sebe ne razumem. Eto dodje mi tako.

Trudila sam se da ne mislim na tebe, da te ne spominjem, da te nema. A samim tim sto sam se trudila-sve si vise bio prisutan. Jedno sam vreme i osecala tvoju blizinu, imala sam utisak kao da si tu oko mene.
Sta da kazem novo? Ista stara prica, upotpunjena samo vecom ceznjom, lepsim osmehom (koji vise ni sama ne shvatam).... Nemam te. A smejem se. Cak sam jedno vreme mislila i da je to smeh uzrokovan nesvesnom histerijom.
Ali, ne. Smejem se, jer si ti taj koga volim. Ti si taj za cijim ocima zude moje oci. I kako onda da se ne nasmejem kad te se setim? Kad se setim kako ti se micu usne dok pricas, dok se smejes.... Kako da se ne nasmejem kad mi je toplo oko srca, kad sam ispunjena tim nekim secanjima, tim osecajem uzburkavanja u stomaku....
Kako da se ne nasmejem, kad me ispunjava svako secanje na tebe?
Zivim u secanjima.... Neko bi pomislio.
Ne. |ivim u realnosti, svesna sam svega, i nije toliko bitno sto nisi tu, sto nisi moj, sto te nemam. Bitno je to da ti postojis.. Da si ti taj koga ja volim.

I ne boli... Posle tebe, nista vise... Tek mozda ponesto, da me podseti da sam od krvi i mesa... Da sam ziva. Sta li radis danas...? Sta ces raditi sutra...? Prekosutra?
Ne znam. I necu znati. Ne znam kako provodis dane... Cemu se smejes... Sta te rastuzi...Ne znam. Ja nista ne znam. A kako bih samo volela da znam.... Koje te sitnice okruzuju...?!Da li imas nekog... zbog koga ne spavas, nekog ko ti ulepsava dan...?!

Sakrijem oci da ih ne vide, kad te neki spomenu. Ja te ne pominjem vise, tek nekad onako usput. Cuvam tu svoju ljubav! Ne dam je. Tu je ona, u meni, jos uvek i bice! U drugim sam trazila ono sto sam u tebi volela, u drugima sam trazila zelene oci...

 -

Nisi prvi koji me nasmejao, ali si jedini s kojim sam delila uzdahe izmedju dva osmeha.

-Nisi prvi koji me drzao za ruku, ali si jedini u cijim sam se rukama osecala sigurno.

-Nisi prvi cije su poruke punile inbox mog telefona, ali si jedini cije su mi poruke postale
opsesija.

-Nisi prvi koji mi je laskao, ali si jedini cije su rijeci dirnule ono najtanje u meni.

-Nisi prvi koji me povredio, ali si jedini zbog kojeg sam spoznala vrednost suza i olakasanja koje one pruzaju.

-Nisi prvi s kojim sam se posvadjala, ali si jedini s kojim sam zeljela da je tih svadja sto manje.

-Nisi prvi s kojim sam se pomirila, ali si jedini kojeg sam nakon svakog pomirenja volela jos i vise.

-Nisi prvi zbog kojeg sam lagala, ali si jedini zbog kojeg se izgovorenih lazi nisam stidela.

-Nisi prvi koji me lagao, ali si jedini u cijim lazima uvek i iznova trazila sam opravdan razlog.

-Nisi prvi za kojim sam razum izgubila, ali si jedini zbog kojeg sam izgubila i gazila samu sebe.

-Nisi prvi s kojim ne pricam, ali si jedini zbog kojeg kad ga nema pola mene fali.

-Nisi prvi koji mi je izjavio ljubav, ali si prvi kom sam verovala.

-Nisi prvi uz cije ime stajala je rijec ?Ljubav? , ali si jedini kojeg sam njenim imenom zvala.

-Nisi prvi kojeg sam izgubila, ali si jedini s cijim gubitkom ne znam kako da se pomirim.

-Nisi prvi kojem sam poklonila reci ?Volim te? ,ali si jedini kojem sam ih najiskrenije delila.

-Nisi prvi zbog kojeg mi je srce uzurbano kucalo, ali si jedini zbog kojeg jos uvek kuca.

-Nisi prvi kojeg volim, ali si jedini kojeg volim izvan granica normale.

- I znaj, nisi prvi za kojeg zivim, ali si jedini za kojeg bih umrla !

Ja sam takva.Volim i kad niko ne trazi.Placem i kad suza vise nema. Sanjam i kad sve nade nestaju. Zivim i kad nemam vise snage. Srecna sam sto znam da se radujem za sitnice...govorila sam ja to i pre, al danas sam, zbog jednog dogadjaja stvaaarno shvatila kolika sam srecnica...koliko PREEEDOBAR zivot imam...Neki ljudi nemaju ni upola toliko...a ja se zalim na neke sitnice i gluposti.. Kad pogledam kako neki ljudi zive shvatim da nemam razloga biti tuzna, da imam sve sto mi je potrebno ...cak i vise! Uvek postoje nesto sto me iznervira ili baci u bed tu i tamo, ali kad pogledam s druge strane -neke od tih stvari su sada tu da bi meni jednog dana bilo bolje...i drago mi je sto imam priliku popraviti ono sto ne valja... Srecna sam sto mi je Bog to pruzio...hvala mu na jos jednoj sansi...hvala mu na svakoj dobroj i manje dobroj stvari u mom životu, sve one mene cine jednom od najsretnijih osoba na svijetu.